Има један много добар и луд Лик у Блоку који се стално пита:
”Ка’ ће та пензија…?”
А онда, за сваки случај оде да уплати пензионо, молећи Бога да Лацио не киксне овај пут. Још само овај пут…
Не знам за њега, али ја пензију нећу дочекати. Како год, не иде ми ни ПИО, ни БЕТ. Не уздам се ни у Лацио, а ни у године радног стажа. Јашта!
А тако сам желео као мали да сачекам свог поштара, да га почастим када ми донесе валиду… Попијемо по пиво… Да частим клинце неким сладоледом… Одем у варош, падне нека фризура, обријем се… Бог да ме види.
Нема више ни поштара, само нам банке остале. Утркују се кредитима, јер сваки добар и прави пензионер кредитно је способан. А пензије редовне и никада веће, иако су смањене. Морале су!
Пензионери су као деца – дају се преварити. Слатки су и мили, понекад мало размажени и спремни да те доведу до слома живаца. Ипак, када се загледаш у те очи, схватиш да им и Вучића мораш опростити.
Помислиш да су вероватно имали праве дипломе и што је најважније – да су знали да раде свој посао. Замисли, чак су и остали. Удариш се по тинтари – Хеј, па то су моји родитељи!
Пензионер презире издајнике!
Сем тога, да сам пензионер, и ја бих волео Председника. Први ишао на гласање, од шест ујутру чекао испред биралишта, без да једем сендвич. Сваки пут бих се озарио испред телевизора када бих га видео… Љубио екран и брисао сузе, јецајући: ”Како је вредан овај мали, а тако велики…”
Говнар!
Неко би узвикнуо. Ја бих га преко погледао и био спреман да положим не живот за њега, него целу пензију. Пензионери могу без пензије, али ће струју опет први платити. Ако је потребно издржаваће целу породицу, макар она била и опозициона. Издајничка!
Само издајник може јасно видети издају. Разуме се, сваки прави пензионер има катаракту. Обавезно је наглув(а), бар на лево уво, не мора чути баш сваку са конференције за медије. Само када Председник подвикне – Олош!
Пензионер да будем! Узмем патике на административну забрану, па нек одбијају.
И лекари су навикли да купују обућу на кредит.