Београдски избори су данас. Дан уочи рођендана ”Барона Вучића”, свеколиког Господара унижене, јадне и бедне Србијице. Нека нам је Бог у помоћи, ако нас и Он није заборавио.
Не морате веровати у Бога, али се сетите да је Бог Љубав. Човеку пружа Избор. Са друге стране, верујте да постоји Вучић. Он је наша реалност, наша последица. Он је Мржња која не даје Избор.
Београдски избори су силовани. Са њима и наша опозиција. Надам се да жртва неће свршити. Скончати, или сама себе силовати.
Не дај, Боже!
Верујем да ће жртва преживети, јер ”не би био филм…”
Нисам од људи који воле да окривљују жртву. Знате оно:
“Неће кер, док куја не подигне реп.”
Гнушам се силовања и осећам невероватан презир према силеџијама, макар били и председници владајућих странака. Не помажу, у том случају, ни ”европске вредности”, ”слободни медији”, “истакнуте јавне личности”, или пак ”морално посрнуће” жртве.
Свеједно, у Србији се спроводи злочин и терор. Ко то не види, ко о томе ћути – постаје саучесник. Новац, страх, или мудрост не могу никог амнестирати.
Београдски избори као лек
Нашој опозицији је потребна помоћ и подршка, пре свега. Као свакој жртви. Предлажем да Демократска странка буде сигурна кућа за све. И оне леве и десне, националне и грађанске, народне и мање народне, више и мање силоване (…)
Није лако прихватити истину – нагужени смо. И не само то. Силеџија од нас захтева да га и волимо. Љути се ако се опиремо, а боли нас. И не само то. Силеџија нас оптужује да ми њега повређујемо. Мрзимо.
Можда смо сујетни, али не мрзимо. Можда суштински не волимо демократију, али не мрзимо. Можда смо и сами криви…
Ипак, не мрзимо.