Љубиша Бели Прелетачевић је онај клинац из бајке “Браће Андерсен” (аутор др Небојша из Београда, тренутно на позицији министра у Влади Републике Србије) који је узвикнуо: Цар је го!
Заједно са њим узвикнуло је више од триста педест хиљада људи – на изборима. Бирали смо председника Државе управо на рођендан Брата Андерсена – Ханса, али и Кристијана.
Све те људе, многи борци и боркиње за људска права и очување демократије, прогласише за “ружне пачиће”. Признајем – и ја сам ружно паче. И моја Жена… Отац и Мајка… И многи моји пријатељи…
Нисам фурао беле листиће, а јел’ могу сада мало да пробам са Белим? Јел’ то демократски? Шта у том случају кажу људска права? Јел’ могу? А моја породица и другари…?
Љубиша Прелетачевић Бели – све у једном
Он је неприкосновени Вођа. Има браду и не плаши се. Воли Србију, посебно Косово. Плаћа га Шорош. Купио себи диплому. Свима јасно поручио: “Сиротиња узвраћа ударац!”
Е, наш Бели – црно нам се пише. Ако ти као такав сметаш, онда и јесмо за ово. Лицемерје смрди одакле год да долази. Сујета нас води у сигурну пропаст. Још нам је потребно времена да схватимо – Вучић је последица. Као и болест.
Љубиша Прелетачевић Бели није узрок те болести. Можда је он “бапски лек”, народна медицина. Неко у њу верује, неко не. Што се мене тиче, рекао бих да је мелем за рану. Зато сам гласао Белог. Остајем ружно паче. Касно ми да постанем лабуд.
