Студенти побеђују, јер сте ви то тражили. И ентеријер и екстеријер, по целој нам Србији… Зашто? Како? Зато и лепо – јер ви то желите, негде дубоко у свом стомаку.
Истог оног кога волите да испоштујете укусном клопом. Мазите… Неки од вас га украсише пирсингом, неки само нахранише… Неки и једно и друго, али са мажењем. Нежним, кружним, само до пупка. Леп је, сит и украшен. Само ваш, али „штреца”. Појави се неки грч у њему, болно пулсира. Стомак.
Студенти побеђују уместо вас, јер ви имате прече ствари. Морате на посао, код фризера, или ауто-механичара…. Морате да одведете своју децу на енглески, кошарку, одбојку… Спортић? Још боље – фудбал! Далеко задовољније ћете гладити свој стомак када потпишу уговор за неки клуб. Страни, разуме се. Мада, има лове и овде у том фудбалу… Још када би било мало боље у Србији…
За то време, Студенти побеђују јер ви не стижете себи да одговорите на једноставно питање – јел ваља, ил’ не ваља…? Ипак, осећате да је догорело, да нема даље, а ни дубље… Можда је стомак потпуно намирен, ал’ пулсира на неправду и џиберлук. Нисте сасвим спокојни, а ваљало би заспати… Сутра сте прва! Кад боље размислите, увек сте прва смена. Државни посао је то. Мада, морају да спавају и они други – они који раде приватно, или хонорарно. Чак и они који немају посао.
„Студенти побеђују овај мрак и зло, јер само светло и чистота могу то!”, рече ми деда у сну.
Баба у другом плану се мршти, прави гримасе и себи у браду поручује – ма јок, нема шансе, немају ни партије, ни странке… Неће ни да кажу ко им је на листи… Пих, што не проживех јоште мало, да добијем и ја увећану пензију и шест ’иљада динара… Појефтинили и лекови за притисак!
Деда ме гледа и намигне плавим оком – Студенти побеђују, буди уверен.
Будим се. Знојав и изгужван. Гледам на сат и видим да је минут до дванаест. Аух! Подне је, Не испоштовах бабу која је знала да каже – спавај сутра до једанаест. Ма ко је шљиви, она је ћаци… Није!
Тргнем се.
У реду, сасвим сам довољно спавао, заспао сам још у пола девет. Пре подне. Бринем се – јел побеђују? Дограбим телефон и онако крмељив скочим на Х…
Студенти побеђују… Све пулсира у мени. Одем из Ваљева, ал’ бадава. Пулсира и у Београду! На Коларцу, замислите?! Пулсира још више пред великим Матијом. Нисмо се видели „очи у очи”… Има тридесет година. Од отварања духовне библиотеке Св. Јустин Ћелијски у Ваљеву. Обрадујем се његовом, још увек снажном стиску руке, ал’ стомак пулсира и даље… Уштинем се, кришом. Будан сам.
Поздравимо се срдачно, као сваки Ваљевац са Ваљевцем у Београду… И као сваки Ваљевац, стигнем да питам…
Јел можете да ми учините нешто…? У знак нашег дугогодишњег познанства, иако се за три деценије видимо други пут…? Ако Бог да, биће и трећег пута.
Шта? Спремно дочека чувени ваљевски гимназијалац.
Јел можете да напишете песму „ПУМПАЈ!”?
Пумпај?
Зачуди се Академик. Да, кратко одговорим. Јер само Ви можете овековечити другу српску реч препознатљиву у читавом свету – ЋАЦИ.
Заиграше нам очи, развукосмо усне у осмех, док нас реални колега гимназијалац упозорава, иако је Небојша – Без политике, без политике…
Јасно, у прецизном и једноставном мизансцену, како то уме сваки талентовани глумац, свестан лепоте свога гласа и значаја броја епизода у серији. Каквој год!
Студенти побеђују, јер се не питамо много ни Академик, ни Глумац, а ни ја. Да простите, ко нас шљиви… Па да смо сто пута Ваљевци. Онако, или овако.
Студенти побеђују, будите уверени – мој деда ме никада није слагао. Ни у сну!
А на јави – СТУДЕНТИ ПОБЕЂУЈУ! То би знала и моја баба, а сутра се будим пре једананест.
И да се разумео – моја баба би узела оних 6К динџи и донирала Студентима. Знам жену, а знам и да побеђују. Студенти.
