Београд, Свет – Богољуб Арсенијевић Маки постао је нови председник Републике Србије. Ово је друга држава коју ће предводити овај Уметник. Полиција трага за Председником.
Ако се идејни творац Републике Колоније, Богољуб Арсенијевић Маки буде кандидовао на председничким изборима који нам долазе – гласаћу. На оне пређашње, први пут од како имам право гласа, нисам изашао. Био ми рођендан и желео сам себе да частим.
– Дао си глас Вучићу, рекли су ми многи. Нисам, јер нисам изашао на изборе, а да јесам – гласао бих за Вучића. Искрено, прижељкивао сам да „јеБели“ (назив за СНС-овце, по аналогији боја „Жути – Демократе“, прим. а.) добију апсолутну већину. О томе у некој другој причи, мада је главни актер ове приче провалио идеју:
Вучић је сопствена опозиција и рачунам да ће се сам урушити, каже Маки у интервју који је дао за лист Данас.
Ако се сећате, на Петровдан 1999. године у Ваљеву је одржан један митинг, генијалног назива – Против власти и опозиције.
На ваљевском Градском тргу указа се човек у црном, опасан рокерским каишем, дуге косе и браде, подигнутих руку и отворених дланова… Био је то Богољуб Арсенијевић Маки.
А била је доцније сломљена и његова вилица. Брутално. Сада му све то фино зарасло, мало боли на промену времена. Ипак, није таква бол као напрсло време промена.
Богољуб Арсенијевић Маки
Сва моја интересовања усмерена су на уметност. Ускоро се активирам јавно с циљем да уметници престану говорити да не мењају свет, већ супротно, да им је то отворена намера. Није ли свет уметности неупоредиво бољи од овог којег нам политичари сервирају. Иду ли људи у Лувр с пушкама не би ли се од уметности одбранили, или се предају њеном племенитом утицају.
Колико Вучић даје за културу а колико за војску. Подсетићу га, на пример, Аустрија, за културу и армију одваја исто, око 3 милијарде евра или, око 300 евра по глави становника. 0,0… % милостиње коју он одваја за Српску културу је увреда за интелигенцију посленика културе и уметника на овом тлу. Сем, ако му је то фул због квоцијента памети личних уметника, којима је, тврдим, и то превише.
Да није средстава из амбасада за нашу културу, остали би без ње. Мада, ко и прихвати њихову руку бива реториком деведестих на стубу срама Вучићеве армије ботова. Због те га мудрости и називам премијер Бот-а. Обичан човек ни у медијским коментарима не може изразити свој став од ружног крекетања тих крастача, што јесте слика жабокречине у којој се Србија налази.
И то су неки од разлога да уметници, ма којој области припадали, крену у општу инвазију преласка оквира граница које нам је премијер Бот-а оцртао. Јер је овде уметност бити слободан. У Првој Елегији прекрасни Рилке пише – / ко би, да крикнем, ко би ме чуо…/.
И, ево га, око 90. година одјекује.
Интервју направила: Лидија Валтнер
Фотографије: Весна Анђић
[download-attachment id=“1193″ title=“Цео интервју“]
Као да је некад било…
Богољуб Арсенијевић Маки, са осталим првацима Републике Колоније, окупиће огроман број људи на Градском тргу у Ваљеву. Тај Петровдан 1999. године наговестиће пад Милошевића. Односно, пад комунистичког система, како наивно веровах…
Драган Тодоровић, новинар листа ”Време”, између осталог записао је:
Пола сата пре митинга на Градском тргу је било нешто полиције у цивилу, и нешто више страних ТВ екипа, које су упркос полицијском пункту у Дивцима (привођена екипа CNN) стигле на догађај. Трг се пунио, постављано је озвучење. Два униформисана полицајца су информисала послугу озвучења да скуп није пријављен и удаљила се. Препун трг, познаваоци кажу пунији него икад, преко пет хиљада људи.
Преко разгласа иду „Курвини синови“, Џонија Штулића, и на галерији Трга гроздови људи, ниједног транспарента нити партијског обележја, без слике било ког лидера. Средовечни човек из предграђа дошао породично – „Да мењамо, ништа није у реду, народ је главни“. Упитан да нешто каже, сељак одговара, да не прича ни у кући, а камоли на улици. Један господин мисли да је важно да се народ избори за право окупљања, „свеједно је ко то организује, странке нису довољно широке за све“…
Иза микрофона анонимни клинци, у публици анонимни људи, републички посланик СПО-а из Ваљева Милан Поповић, потпредседник ДС Слободан Вуксановић који је био „у пролазу“. Појављује се Богољуб Арсенијевић Маки, који се у међувремену крио од полиције, пење се на бакарни цвет „вечног пламена“ који је упалио Тито лично, поздравља десницом, па са обе руке.
Каже да је власт натерала народ да му репресија постане култура живљења. Говорник очито под тремом великог аудиторијума, помало конфузан, микрофон држи преблизу, лоше се чује. Каже да се не можемо надати Милошевићевом паду уз помоћ опозиције, да народ као овца иде за будалама, да су се скупили да постану другачији, да то бар омогуће деци, па се опет враћа на опозицију која „иде по Србији као циркус, даје Милошевићу времена да се сабере“…
Каже да се грађани морају сами ослободити. Чита проглас „Грађанског отпора“, појашњава га, баш отег’о. Каже да је „Отпор“ ослобођен утицаја странака, да ниједна не стоји иза њих, да на изборима, које ће организовати, не могу учествовати странке у владајућој коалицији, да је услов за СПО и ДС да промене врх…
Говори о бомбардовању најтеже повређени Ваљевац, Драгољуб Тешић, обраћа се присутнима са „поштована Стоко“, јер би по њему, само стока ово мирно издржала, каже да народ нема ‘леба, а они…
